Dnevnik

Hail to the thief!

2008-04-16T02:34:00.000-07:00

Ovaj put, ali budimo precizni, na ovim predsjedničkim izborima, novac se nije žalio.

''Lider Pokreta za promjene Nebojša Medojević ponovo je juče optužio CEDEM da je njegovo martovsko istraživanje javnog mnjenja bilo nerealno i da je imalo za cilj da kreira javno mnjenje po želji izbornog štaba DPS-a. On je, na pres konferenciji, kazao da je DPS potrošila desetine miliona eura da bi kupovinom između 25.000 i 30.000 ličnih karata obezbijedilo pobjedu Filipa Vujanovića na predsjedničkim izborima.''

Gospodin Vujanović je ''zvanično'' po drugi put predsjednik i gospodin Medojević mu je čestitao na pobjedi. Priznajem da sam zbunjen. Da li je ''zvanično'' dio nekakvog koda, ta ključna riječ koja se primjenjuje u ovoj situaciji? Gospodin N.N. je ''zvanično'' postao vlasnikom škode bez registarskih oznaka, koja je poslednjih par godina bila parkirana u ulici ''Lipkine marže''. Tako bi trebao da izgleda jedan običan policijski izvještaj nakon krađe automobila pomenute marke?

Mislite, izbori su pokradeni?

Ne, gospodin Vujanović je zvanično predsjednik, ali da, izbori su pokradeni i treba mu čestitati. Razumijete?

Da, mislim da razumijem ... Pokušaću da objasnim, a svaka dalja pomoć je veoma poželjna jer fenomen daleko prevazilazi domete ovog bloga.

U prstenu oko BJRCG je došlo do sudara nekoliko karakterističnih sila lokalnog mentaliteta. Spontano, ne kao u Cernu. Kukavičluk, neznanje, pohlepa i podaništvo su u prirodnoj sociopsihološkoj reakciji izgradile potpuno osoben vrijednosni sistem i posledično specfičan verbalni kodni sistem koji ima drugačije pojmovne sadržaje od riječi u srpskom jeziku, a koje se na isti način izgovaraju i imaju isti raspored grafema u svom zapisu. Zamoliću vas da sami ilustrujete prethodno tvrđenje koristeći sopstveno iskustvo, jer moram priznati da sam veoma sebičan na primjere koje poznajem i koje često koristim da bih šokirao ili zasmijao do suza svoje sagovornike koji me redovno pohvale za maštovite priče i razvijen osjećaj za humor.

Nakon ove digresije, vraćamo se osnovnoj temi, koju provlačimo kroz nekoliko zanimljivih izjava.

''Strogi monitoring medija, prljavog novca i saradničke mreže tajne policije, obezbeđivanje neutralne pozicije državnih organa i javnih preduzeća važniji su od brojki. Ako bi EU i opozicija insistirale samo na cenzusima i većini, a ignorisale te mehanizme, Đukanović bi dostigao svaki zadati procenat. To pokušavamo da objasnimo i opoziciji i predstavniku EU Miroslavu Lajčaku''.

Bilo da ste direktni korisnik i učesnik mehanizma pomenutog u prethodnoj izjavi ili ste njegova žrtva, nema dileme da ćete se složiti sa ocjenom, ali još uvijek niste sigurni ko je ''zvanično'' autor ove izjave.

Na moje zadovoljstvo koje rado dijelim, ovo su riječi Nebojše Medojevića, date pred održavanje referenduma. Povežimo prethodnu ocjenu sa opisom predsjedničkih izbora koje je dao takođe lider PZP-a i dobijamo sledeću izjavu.

''U skladu sa stepenom važnosti koje je referendumski rezultat imao po gospodina Đukanovića i njegov feudalni klan, trošile su se neuporedivo značajnije količine novca, potrošile su se stotine miliona, broj ''kupljenih'' ličnih karata je bio značajno veći od 25-30 hiljada, mediji, policija i državne službe su isključivo servisirale jedan zadatak ...''

Taman kad ste pomislili da je i ovu izjavu dao gospodin Medojević, moram vas razočarati ili možda obradovati i reći da on to nije učinio. Nakon svega, mene mnogo više raduje sledeća izjava

"Opozicija je i oko ustava, iako raznorodna, pokazala da je sposobna da dođe do neke zajedničke platforme", rekao je Medojević. On je ocenio da je "još jedini problem u opoziciji to što neke stranke još nisu spremne da se pomire s rezultatima referenduma i da Crnu Goru priznaju kao svoju državu".

Odlično! Ja bih, oprostite mi što se miješam, u nekom drugom sistemu pozvao policiju, tužilaštvo i tako redom da se pozabave tehnikama ''dostizanja'' svakog procenta, namicanja većine u svakom izbornom procesu, ali u BJRCG je standard očigledno drugačiji. Tu se poziva na pomirenje sa tom praksom, sa učinjenom krađom i to se, povrh svega, doživljava civilizacijskim i kulturnim činom. Upravo me zato raduje izjava gospodina Medojevića. Kao i sledeća

''Kartel organizovanog kriminala pomoću snažnih veza u vrhu vlasti uključuje se u referendumsku kampanju, strahujući od eventualne promene vlasti, koja bi u Crnu Goru donela duh pravne države i vladavine zakona – opominje Medojević''

Ako ste opet u nekoj refleksnoj naivnosti pomislili da je dovoljno dobar alibi za one koji se ne mire sa pljačkom i otimačinom tokom referenduma barem što se tiče samog gospodina Medojevića, onda ste zbilja naivni, ali moje najdublje poštovanje.

''Raduje najava PzP-a da će njihova platforma za udruživanje opozicije biti poštovanje države Crne Gore i evropske integracije, jer su to dva ključna preduslova da bi se moglo razgovarati. Mislim da niko normalan ne bi bio protiv razgovora, i onoga što je ponudio Medojević''. Ovo je izjava bivšeg lidera jedne od stranaka sa kojima Medojević želi saradnju.

Nema razloga da kvarimo istovrednosnu i istomišljeničku idilu, ali dozvolite mi jedno krajnje naivno pitanje. Da li su vrijednosti koje su spojile ove političke subjekte poštovanje pokradenog referenduma? Pri tom, lider PZP-a svakodnevno poziva na borbu protiv kartela, koji je tu krađu omogućio i izveo. Broj apsurda se zbilja namnožio, ali se čini da se u BJRCG ne osjeća nikakva tjeskoba. Sve živi u srećnom skladu, upravo onakvom kakav elektronskim putem emituju mediji pod kontrolom uticajne tajkunske mreže. Dalje, aktivnost tog, pomenutog kriminalnog klana je precizno detektovao i opisao upravo gospodin Medojević, neposredno prije a i nakon referenduma. Ipak, da ponovimo ako niste razumjeli. Gospodin Medojević poštuje rezultat rada tog kartela u slučaju referenduma jer je to osnova za okupljanje ''evropskih, reformskih snaga''. Zadovoljan je i sadržajem onog što zajednički nazivaju ustavom postmoderne, supersada ... tvorevine. A zašto samo toliko?

Aktivnosti koje lider PZP-a nikako ne voli je podjela plijena od strane Đukanovićeve kriminalne familije koja se odvija van njegove kontrole, a slobodno pretpostavimo i učešća. Griješite ako mislite da je situacija komplikovanija nego što izgleda iako priznajem da je razočaravujuće dosadna.

Jedini kreativci u čitavoj društvenoj mreži BJRCG su ono što se u lokalnom političkom rječniku popularno zove ''baza''. Oni su sposobni za veoma imaginativna i veoma lijepa objašnjenja, sa puno obrta, argumenata i kontraargumenata, originalne i poetične teorije ... O njima nekom drugom prilikom.

Na kraju, zadržavajući isti, dakle faktografski ton predlažem čitanje sledeće izjave koja jeste na neki način rezultat onog spontanog sudara više pomenutih sila u prstenu oko BJRCG. Rezultat je takozvani ''brozon'' i čitljiv je golim okom. Uživajte!

''Tako da je i aktivnostima Pokreta za promjene srpski narod prvi put ušao u Ustav Crne Gore, zaštitili smo i srpski jezik koji ostaje u službenoj upotrebi i sve bi to izgubili da nije bilo dvotrećinskog glasa u parlamentu i da nije bilo pregovora koje je inicirao i vodi Pokret za promjene. Jer, da nijesmo glasali za Ustav vladajuća vecina bi pripremila jedan tvrdi jednonacionalni crnogorski Ustav sa rješenjima u kojim ne bi bilo ni srpskog naroda ni srpskog jezika, u kojem ne bi bilo predsjedničkih izbora niti bi bilo prijevremenih parlamentarnih izbora. I jedan takav Ustav bi išao na referendum, a referendum u Crnoj Gori bi znači ogroman pritisak za sve građane Crne Gore jer bi vladajuća većina iskoristila državni aparat, organizovani kriminal, kontrolisane medije, ogromnu mašineriju kojom raspolaže i praktično pretvorila Crnu Goru u jedno veliko političko poprište, što bi se sigurno veoma negativno odrazilo na razvojnu stabilnost političkih prilika u Crnoj Gori.''

Nastavak ove priče obavezno potražiti u komentaru Mladena Stojovića na ovaj post!

Cetinje, Podujevo, Pakrac ...

2008-04-01T17:50:00.000-07:00

Prema pisanju Vijesti, u sali hotela Grand, na Cetinju, u kojoj je predsjednički kandidat Srpske liste pokušao da održi svoju promociju su se nalazili posteri predsjedničkog kandidata, a i čule su se srpske pjesme. Oštrom novinarskom oku nije promakla takva nesvakidašnja drskost. Za svakog čitaoca, a naročito za one koji nisu u stanju da sortiraju informacije po važnosti, ova ključna impresija o dešavanjima na Cetinju je posebno istaknuta. I posledice su jasne. Pojavljuje se ruka na fotografiji ... pravedna, usmjerena, odlučna. Isprovociran na način na koji je to i čitalac, vlasnik tog revolucionarnog gesta, poručuje da je ne nekoj drugoj, već Srpskoj listi zabranjeno da održi promociju dok je on živ, tj dok je direktor hotela.

Takve markere u vremenu nije teško zaobići. To je direktor shvatio ubrzo. U fotografiju koju ne vidimo u ovom rijetko piktoresknom izvještaju umiješalo se još nekoliko ruka, a prema zapažanju novinara, neke od njih su upravo podsjetile direktora na trošnost i površnost prethodne izjave. Kako se sve promijeni u tom jednom trenutku. Ipak, taj dio priče je za neku drugu rubriku.

Novinar u maniru disciplinovane režimske kamere prati pristalice Andrije Mandića koje su se povukle na drugu strane ulice. Iznad njih su bile zastave RCG i Evropske unije. To je apsolutno važan detalj i u daljem toku priče ispostaviće se da ima ključnu ulogu. Dakle, Mandić i njegove pristalice su se našle na drugoj strani ulice i još jednom ističemo da su bili ispod jarbola na kojima su se nalazile zastave RCG i EU. Iako smo ostali uskraćeni za detalje poput temperature, vlažnosti vazduha, i ostalih parametara važnih za dešavanje, pretpostavka je da je rasuta pažnja angažovanog novinara uzrok ovog gubitka u smislu objektivnosti.

Ipak, pored manjih tehničkih nedostataka, izvještaj ima kvalitet doslednosti kakva se njeguje samo u Vijestima. Obratimo pažnju na sledeći pasus:

"Danas kada časna Crna Gora mora da brani Kosovo, drago mi je da je..., prekinuo je govor Mandić jer je na stepeništu hotela ponovo došlo do gužve. Navodno je neko odatle nastavio da dobacuje, nakon čega je nekoliko Mandićevih pristalica ponovo jurnulo ka hotelu. "

Kako objasniti ovu malu dilemu novinara koji je ispunio dovoljne uslove da napadne samog sebe iz mraka? Da pokušamo.

U trenutku kad su jarboli pod brzinom vjetra od nekoliko desetina kilometara na sat počeli svoje sinhrono njihanje do desetak stepeni u pravcu sjeveroistoka (novinar je kao što rekoh uskratio i tu informaciju), uz tradicionalnu i istorijski dokazanu cetinjsku vlažnost od šezdesetak procenata, one zastave EU i RCG, uz tako pogodne vremenske uslove, su počele dramatično drhtati i šuštati od straha od mogučeg linča grupe koja se iznenada našla neposredno ispod njih. Međutim, kolateralna šteta tog akcionog trenutka je postala najvažnija stvar koju je nakon svega nemoguće nadoknaditi. Pretpostavljate, radi se o novinarskoj percepciji koja je do tog trenutka doticala nedostižno savršenstvo.

Drhtanje i šuštanje pomenutih zastava su smanjile čujnost za otprilike sedamnaest procenata (prema tvrdnji anonimnog ali iskusnog čovjeka koji je događaj osmatrao iz ugla nedostupnog za amatere) i tako dovele novinara da nevoljno prizna

"Navodno je neko odatle ..."

Pa šta se zbilo? Pa nije čuo, poor journalist. Neko mu je rekao ili je to samo osnovana pretpostavka ...

Sve u svemu, ovaj gospodin novinar je idealan plijen za napad na samog sebe u gluvoj noći (ne zovu je bez razloga gluvom ...) Bio bi to uostalom kolegijalan i odgovoran čin. I posledično slijedi nagradno napredovanje u Vijestima.

Vratimo se prethodnom naslovu na ovom blogu i vratimo se za trenutak priči o Cetinju. Možete izabrati vjerovatno najbolji način koji se trenutno nudi na net-u:

http://mirovlahovic.blogspot.com/

ili pročitati šta je jedan od učesnika skupa propustio da kaže:

"Ako bismo tražili sintagmu koja na neki način sabira suštinu poruka koje je Andrija poslao u proteklom periodu, onda je to"hrabrost i spremnost da se naprave ključne promjene". Naravno, i ovaj grad, kao i svi ostali gradovi u RCG očekuju te promjene. Svi znamo koliko je sumorna ekonomska slika Cetinja i to je jedan važan segment na koji naš predsjednički kandidat ima odgovor. Pristup koji on nudi bi trebao da obraduje svakog poštenog građanina Cetinja jer će mu vratiti mogućnost na rad i time sigurnu porodičnu egzistenciju. Međutim, ja bih stavio akcenat na jednom drugom, veoma važnom pitanju za Srbe u RCG. Danas je u RCG pod represijom režimskog aparthejda teško i opasno biti Srbin. To je nažalost naročito izraženo na Cetinju, jer je u ovom gradu mržnju i agresiju prema Srbima režim postavio kao kulturni model. Treba li napominjati sve one izlive rasističke mržnje, napade na učenike Bogoslovije, sveštenike, parole "Srbe na vrbe", do poslednje promjene ulice koja nosi ime reformatora srpskog jezika i jednog od najvažnijih ličnosti u cjelokupnoj srpskoj istoriji. Zašto se to desilo? Pa samo zato sto je Vuk Karadžić reformator ne nekog drugog, već srpskog jezika. Da apsurd bude veći, to je Njegošev jezik, odnosno to je jezik kojim je govorio svako ko je nešto značio u istoriji ovog, a i svih ostalih gradova u RCG. Šta bi na ovo rekao jedan od najvećih Cetinjana i Ljubotinjana Petar Lubarda? On nije dozvolio da se potkrade greška, nego se precizno potpisao: Petar Lubarda, rođen 1907. godine, Ljubotinj, Srbin, živi u Beogradu.Dakle, poštovani Cetinjani, vi jeste mnogo bolji i vredniji od onog sto vam je režim namijenio. Otrgnuti se od te vulgarne matrice, znači biti poštovan i cijenjen svuda, a ne samo u krugu od nekoliko sela oko grada u kom živite pa bila to i prestonica. "

Da li on poslije svega vjeruje u ono što je želio da poruči Cetinju?

Da li je uopšte vjerovao? Zašto je uopšte išao tamo?

Ja sam postavio naslov "Cetinje, Podujevo, Pakrac ..." i držim da je ispunio smisao mnogo ranije prije ovog događaja.

Bliže se izbori ...

2008-03-24T07:29:00.000-07:00

Jutro je zasijeklo oštro. Ciča, rekli bi u mom kraju. Bilo je vedro i vidjelo se miljama naprijed. Bio je to očigledan dokaz da je zemlja ploča. Čuju se glasovi koji se probijaju kroz šum automobila.

Išao sam put mjesta na kojem se ponekad nadju odgovori na moja nerođena pitanja. Ako vam sve ovo zvuči isuviše poznato, onda podižem ulog i neću vam reći nijednu svoju riječ. Samo ću prenijeti, ono što sam tog jutra našao. Ponosan sam što sam stigao prvi, jer to obično razgrabe penzioneri, lutalice, oni sa tašnom, a i oni bez nje, oni koji su plaćeni a i oni koji će tek biti ... Sve u svemu, oštra je konkurencija među plagijatorima danas. Ne možete biti plagijator bez talenta, bez imalo umjetničkog dara. I to je ovo što upravo radim. Ne umijem bolje, ne zamjerite.

Ovo što ćete čitati je spašeno iz mreže u kojoj su jedino Mirova pisma dovoljno krupna da ostanu u njoj. Sve ostalo se reciklira u najružnijoj tvorevini koju je istorija ljudskog postojanja zabilježila-diskurs NGO sektora. Sva prava distribucije, a bez znanja autora, vam dodjeljujem. O nagradama ne morate da brinete. Siguran sam da će te ih sami pronaći.

Bliže se, naime,izbori, pa evo prilike da progovorimo o taktici DPS-a.
Naime, kao što su prošli put privodili g.Medjedovića, tako sada DPS-ovci žele da prodaju novu foru Srbima koje je Medojević prevario.
Tuži, dakle, DPS Pokret za promjene.
Tuži ga zbog stvari za koju svi znaju da je istinita i ubijaju dvije muve jednim udarcem.
Reklamiraju svoju akciju kupovine ličnih karata i reklamiraju PzP kao poželjnog neprijatelja režima.
Medojević je zabio nož u leđa Srbima dajući glasove za Ustav koji briše srpski jezik i 32% građana koji su Srbi stavlja u obespravljen položaj.
Zato između DPS-a i Medojevića, za Srbe, nema razlike. Kartel se nije pocijepao kao u slučaju Milo-Momir, već se proširio i vodi se tiha borba za plijen koji nije privatizovan.
Medojević je poslednja uzdanica ovog slabijeg krila.
Jevremu Brkoviću je ukinuta potpora države, odnosno ANB. (Razvijao bih ovu grotesku o Brkoviću, ali je zbog obračuna unutar kartela izgubljen jedan ljudski život pa ne mogu)
Željka Ivanovića je iz mraka napao Željko Ivanović.
Ako želite da Mila Đukanovića pobijedi Milo Đukanović, onda glasajte za Medojevića.
Svi znamo ko je jedini protivnik nacizma koji u ekonomiji ima za izraz pljačkašku privatizaciju, u lokalnoj samoupravi građevinsku mafiju a u kulturi i prosveti progon svega što je srpsko.
I svi znamo kakvu je podršku tom nacizmu dao Medojević glasajući za Ustav.

Miroslav Vlahović

Sent Andreja, Cetinje, Trst

2008-02-06T09:16:00.000-08:00

Sem sporadičnih, gotovo singularnih dodira tema koje se tiču arhitekture i filma, kulturni dodatak Vijesti je tipično glasilo jednog zatvorenog ideološkog kruga. Onog trenutka kad je komunalna služba jednog of vodećih feudalaca zatvorila CKL otvor na neodređeno vrijeme, dio sadržaja je preusmjeren u prostor "visokog" kulturnog profila. Prirodno, ideološki pejzaž je postao intezivniji u reljefu i bojama, a samim tim neuporedivo zanimljiviji.
Evo jednog živopisnog primjera, bogatog detaljima, krajnje interesantnih za nekoliko naučnih disciplina.

"Gotovo patološka opsjednutost Cetinjem od strane onih koji mrze sve što je crnogorsko traje poodavno sa nesmanjenim intenzitetom. Oni ne vole Cetinje, jer ono samim svojim postojanjem i slavnom istorijom razotkriva njihove slabosti i nedostatke. Ali, isto tako, i ne manjim intenzitetom, oni to isto Cetinje žele da svojataju, žele ga za sebe. Kako bi imali čime da zadovolje svoju odavnina izranjavanu sujetu."

Autor u potpisu kaže da je Cetinjanin, čovjek i intelektualac. Ako baš moramo da uključimo sve odrednice, redosled nipošto ne treba mijenjati.
Dakle, tema je popularno nazvana patološka opsjednutost Cetinjem i nakon čitanja prethodnog pasusa nema nikakve dileme ko je u mreži takve patologije. Cetinjanin, čovjek i intelektualac je reprezentativan primjer pojave koja je u BRCG neizbježna u mjeri u kojoj joj je to bilo koji izrazit oblik njenog primitivizma. U pitanju je vrsta južnjačke, kraške bolesti koja je metastazirala u onoj rječitoj krilatici "Cetinje dolina bogova".

Nedavno sam imao priliku da razgovaram sa osobom koja je bez kvazintelktualne mimikrije prethodnog čovjeka i Cetinjanina imao vrlo preciznu političku definiciju koja se lako pamti. Naime, sve je sadržano u nizu crnogorska država, crnogorska nacija, crnogorska crkva, crnogorski jezik. Da je sve na mjestu, čovjek je pri tom precizirao da pod pojmom Crne Gore smatra četiri nahije, a da ga ostalo apsolutno ne interesuje.

Čini mi se da je bio potpuno zatečen mojim oduševljenjem na tako čiste postavke. Kao da je očekivao refleksnu reakciju kamenjarske sujete. Nisam mu dozvolio da pomisli da je u pitanju ironija. Objasnio sam svoj osmijeh i znake odobravanja.

Dakle, apsolutno sam podržao i dodatnim argumentima ojačao njegov stav. Suština se na kraju svela na to da između nas ne postoji nijedna posebna spona, nijedno vezivanje koje bi izazvalo bilo kakvu pojačanu emociju. Prosto, meni kao Srbinu iz dijela BRCG koji po svim važnim kulturološkim odrednicama nema apsolutno nikakve veze sa dolinom koju moj sagovornik osjeća svojom domovinom, nije bilo teško precizno reći , na nivou prethodno vođenog razgovora, da među nama nema nikakve sličnosti. I možda bi se na tom mjestu mogla staviti tačka, ali još evidentna zbunjenost mog sagovornika me natjerala da uključim još neke detalje. Iskoristio sam tekst

http://www.slobodnamisao.com/drustvo/drustvo-2.php

I nema naježenosti, nema nepomirljivosti. Meni, kao rođenom Nikšićaninu će uvijek biti bliže Plužine, Žabljak, Trebinje, Kolašin, Mojkovac, Bileća ... od Cetinja.

Koliko veze imaju Pljevlja sa Cetinjem, koliko Berane i Bijelo Polje? Sagovornik bez imalo zadrške kaže: Nimalo! Odlučno potvrđujem. Složili smo se da ih vezuje samo korumpirana feudalna administracija koja je pribavila obilježja države. Povrh svega, na taj sloj lokalnih, treba postaviti mapu političkih i nacionalnih divergencija i tad postaje jasno da je BRCG neodrživa zajednica.

Ne pomišljam da uključujem unutrašnju geografsku distancu koja je bez ikakvog značaja u kategorijama u kojima smo pričali. Da li jedan Cetinjanin, čovjek i intelktualac vjeruje da moje interesovanje za Cetinje počinje i završava na temi patologije koju pominje? I ništa više.

Naravno, ponosim se značajnim istorijskim ličnostima srpskog naroda koji se pojavljuju na istorijskoj panorami tog grada kao i svih ostalih gradova u prostoru koji su Srbi naseljavali i u vrtlogu istorijskog bića nestali.

"I kad u Sent Andreji jednom nestane Srba, a jedared će ih nestati, onda će im obronci divnih planina biti grob, mirisno zelenilo pokrov, zvuk zvona njihovih hramova pratiće ih u večnost..."

Ništa se ne bi promijenilo u mojim osjećanjima da se umjesto Sent Andreje u prethodnoj rečenici našlo Cetinje ili Trst. Tačnije, realnost je da i ova divna rečenica Jakova Ignjatovića dobija univerzalniji karakter.

Državni simboli-basna o šturom orlu

2007-12-18T15:00:00.000-08:00

Već sam ranije dao neku pomalo eliptičnu vezu priče o državnim simbolima BJRCG sa basnom, ali priznajem da je veza prilično površna jer se zasniva samo na određenim asocijacijama na pojedine životinjske vrste, tipične u ezopovskom svijetu.

Možda u nekom nastavku iste priče dobijem nešto čvršću i inspirativniju vezu kojom bih opravdao problematičan naslov.
Ipak, evo dobrih vijesti. Priča dobija nastavak, širi se krug aktera, a naravno i asocijacija. Orao je svakako još uvijek u centru pažnje.

Upravo sam pročitao da je bošnjačko krilo SDP-a pokrenulo inicijativu za promjenu grba BJRCG.
Džavid Šabović, kao formalni predlagač kaže

''Ovo je nova Crna Gora, drugačija od svih prethodnih, iako sa njima ne prekida kontinuitet. Ova Crna Gora nastala je voljom svih njenih građana, bez obzira na nacionalnu i vjersku pripadnost. Ta volja se mora uvažiti, a državni simboli su najbolji način - poručio je Šabović.''

Odgovor DPS-a je izjava Miška Vukovića u kojoj nudi promjenu ''spornih'' stihova nečeg što jedan dio BJRCG doživljava kao himnu.
Taktičko prestrojavanje pred narastajućim apetititima i interesima bošnjačko-muslimanske nacionalne grupe unutar SDP-a.

''Grb Crne Gore je u obliku zlatnog krunisanog dvoglavog orla, uzdignutih krila u poletu, sa skiptrom u desnoj i šarom u lijevoj kandži na crvenoj osnovi. Na prsima orla je štit sa zlatnim lavom u prolazu. Lav je na zelenom polju sa plavom pozadinom. Kruna iznad orlovskih glava i skiptar su zlatni sa krstom na vrhu. Šar je plavi sa zlatnim okovom i krstom".

Gospodin Šabović smatra da je ovakav orao preopterećen simbolima i svojim amandmanom želi da ga oslobodi vjerske pristrasnosti, odnosno poveća aerodinamičke na štetu istorijskih performansi. A sve u korist nove Crne Gore, drugačije od svih prethodnih. Primjetićete da sam ja stavio tačku tamo gdje je gospodin Šabović nastavio prilično neuvjerljivom politikantskom frazom '' ... iako sa njima ne prekida kontinuitet''.

Ustavom je propisano da je "grb Crne Gore zlatni dvoglavi orao sa lavom na prsima"- kazao je funkcioner SDP-a.

Pretpostavljamo da lav na prsima šturog, krajnje neutralnog orla nema nijedno pritajeno značenje te stoga ima dovoljno jak osnov da i dalje neometano reži u skladu sa najboljom evropskom heraldičkom tradicijom. Ako ništa drugo, njegov pomen mi prija zbog poljuljanog ugleda naslova ove priče.

Za razliku od inicijative gospodina Vukovića, koja ostaje na nivou piljarskog povlačenja za rukav, predlog gospodina Šabovića je otvoren i vrijedan pažnje.
Pretpostavljajući da bi sve nacionalne grupe u BJRCG imaju podjednako pravo na zastupljenost u kompoziciji državnih simbola, pojavljuje se problem političke i estetske uravnoteženosti odnosno uopšte mogućnosti da se izgradi jedno takvo rješenje.

Najjednostavniji i najracionalniji odgovor bi bio da svaka nacionalna grupa u BJRCG kandiduje sopstvene simbole i da im se obezbijedi pravna i svaka druga ravnopravnost.
Zašto bi BJRCG imala uniformne simbole? Postoje mnogo značajniji parametri koji ukazuju da se ne radi o ozbiljnoj tvorevini, pa zašto bi iko nepotrebno gubio vrijeme u grotesknom pokušaju da
BJRCG podari uniformne i oficijelne znake ''prepoznatljivosti''.

Nakon irevirzibilnog cijepanja pravoslavnog stanovništva u BJRCG na dva suprostavljena pola, nijedno rješenje ne može imati stabilnu podršku, večinu koja bi osjećala patriotsku vezanost ka takvim simbolima, odnosno onom što oni predstavljaju.
Prateći retoriku ''uvažavanja realnosti'' koju je SDP-DPS koristio u svrhu beskrupulozne kompromitacije ideje očuvanja zajedničke države sa Srbijom, možemo reći da je jedino održivo rješenje priznavanje onoliko različitih simbola koliko iznosi tehnički zbir nacionalnih grupa koji žive u BJRCG.
Čisto i bez diskriminacije.

Predsjednička kampanja

2007-12-16T04:27:00.000-08:00

Kampanja za izbor predsjedničkog kandidata republikanaca i demokrata je u punom jeku. Fascinantno je prisustvo detalja u političkom izrazu pojedinih kandidata. Krupne teme su ili potrošene ili su isuviše opasne da bi se nosile u njihovim nastupima. Stoga, traži se detalj koji će napraviti razliku, sastojak koji će ukus učiniti drugačijim, privlačnijim. A opet ne smije biti previše egzotičan, dominantan, jer onda prestaje da bude detalj. Dakle, jednačina bi bila da bude što neutralniji i što privlačniji. Priznaćemo, previše teško čak i za toliko novca, toliko iskustva i mašte koja stoji u pozadini kampanje za predsjedničkog kandidata.
Uskoro će početi prvo mjerenje, demokratski i republikanski kokus u Ajovi. Ovi rezultati u značajnoj mjeri, domino efektom mogu odrediti ishod mjerenja i u drugim američkim državama. Posledično, mogu značajno uticati na izbor kandidata i jedne i druge partije. Zvuči nevjerovatno da Ajova, sa nepunih tri miliona stanovnika može imati tako snažan uticaj na tok predsjedničkih izbora, a onda i na izbor predsjednika najmoćnije države svijeta.
Trenutno, u demokratskom taboru se svakako izdvajaju Hilari Klinton i Barak Obama. Potpredsjednički kandidat u kampanji Džon Kerija, Džon Edvards je u sjenci iako postoji blaga tendencija približavanja vodećim. Fanatična upornost ovog veoma uspješnog advokata i bivšeg senatora iz Sjeverne Karoline je ono što ga održava u ovoj trci.
Hilari Klinton, prema istraživanju svih značajnijih agencija vodi nekoliko poena ispred Obame. Interesantno je da unutar afroameričke populacije Klinton ima podršku 59%, dok je Obama na nivou 32%.
Čini se da je republikanska trka neuporedivo dinamičnija. Dok je dugo Rudolf Đuliani (bivši gradonačelnik Njujorka) važio za prilično sigurnog kandidata republikanaca, izgleda da rising star Majk Hakbi može biti veliko iznenađenje ove republikanske nominacije. U poslednjem intervjuu CNN-u kaže da niko izuzev njega nije vjerovao u mogućnost da bude u poziciji ozbiljnog konkurenta za republikanskog kandidata. Majk je bivši guverner države Arkansaz (1996-2007), baptistički sveštenik najveće protestantske denominacije u Sjedinjenim državama (Southern Baptist Convention), muzičar (bas gitarista u rok bendu), a poznat je i po uspješnoj promociji zdravog načina života, smanjivši svoju tjelesnu težinu za 50 kilograma.
Majk Hakbi je u dosadašnjem toku trke za predsjedničku nominaciju prepoznat po efektnim i duhovitim odgovorima. U jednoj od debata na nacionalnom nivou, na pitanje da li bi Isus podržao smrtnu kaznu

Hakbi je odgovorio da je Isus bio isuviše pametan da bi ikad ušao u političku trku.
Svog neposrednog konkurenta Mit Romnija je najvjerovatnije izbacio iz dalje utakmice, između ostalog i isticanjem njegove pripadnosti Mormonima, odnosno pitanjem
"Don't Mormons believe that Jesus and the devil are brothers?" Naravno, ubrzo se izvinio, ali efekat je postignut.

Ajova kokus je 3. januara 2008. godine. Sve je još uvijek otvoreno i time veoma zanimljivo.

Par teza

2007-11-09T12:11:00.000-08:00

Teza a.

Populacija podržavalaca dvojnog identiteta će biti raspeta između snažnih polova. Nestajaće kao što su postepeno nestajali Jugosloveni na prostoru ex Jugoslavije. U pravoslavnom stanovništvu će se jasno i trajno izdvojiti dvije nacionalne grupe sa posebnom kulturom, religioznom pripadnošću i jezikom. Istorijski gledano, ove dvije grupe će vezivati samo daleko porijeklo, a to na ovim prostorima nije bio nikad dovoljan uslov uzajamnog poštovanja, a ni mirnog suživota. Naprotiv. Kao što je primjetio Radomir Radević u svom sjajnom tekstu, Crnogorci će u nemoći da se odupru dominaciji srpske, tražiti svoje utočište i zaklon u hrvatskoj kulturi. Međutim, Crnogorci imaju nekoliko neuralgicnih tacaka samodefinisanja u stabilan i istorijski održiv etnitet. Prvo je svakako pitanje preovlađujućeg religioznog opredeljenja. Dok će jedan dio svoj izraz samobitnosti ostvarivati kroz pripadnost organizaciji koju zovu CPC, drugi dio će se kroz ukupnu hrvatsku kulturnu asimilaciju okrenuti rimo-katoličanstvu. To je pitanje koje potencijalno može dovesti do nove polarizacije unutar crnogorske nacije. Sledeće krupno pitanje, koje je u novousvojenom ustavu riješeno u tonu na(r)cističke opterećenosti SDP-a, je pitanje jezika.
Sasvim je jasno da puko preimenovanje srpskog jezika ne može biti trajno rješenje za naciju koja traži čvrste znake prepoznatljivosti. Crnogorci moraju pronaći novi izraz koji će napraviti osjetnu distancu od srpskog nacionalnog i kulturnog kruga, ukoliko ne žele svojim potomcima ostaviti materijalan dokaz učinjene prevare i ludila u isto vrijeme. To opet može povući nove linije razdvajanja u krhkoj crnogorskoj zajednici. Šavovi te, kao i prethodne podjele bi se kretali po granici razdvajanja onih koji insistiraju na punoj crnogorskoj autohtonosti i onih koji teže potpunom utapanju u hrvatski entitet i kulturu. Konzervativci bi u ovom slučaju insistirali na apsolutnom čuvanju lokalnih vrijednosti, dok bi liberalna struja izrazila spremnost za neko prilagođavanje, nijansiranje sa značajnim obilježjima hrvatske kulture do krajnjeg poistovjećenja.

Teza b.

Već je odavno prepoznata određen stepen fascinacije državnošću kod dijela prosrpskog stanovništva Crne Gore. Namjerno kažem prosrpskog stanovništva jer se mnogi među njima čvrsto vezuju za srpski narod kroz jezičko, odnosno vjersko opredeljenje, iako se nacionalno izjašnjavaju kao Crnogorci. Već sam izrazio svoj stav po pitanju budućnosti ove zajednice.
U ovom trenutku, možemo govoriti o relativno brojnoj populaciji koja time ima i respektabilan politički uticaj. Međutim, argumenti kojim su do sada podržavali svoje opredeljenje su potpuno neprimjenjivi u novonastaloj situaciji. Ono što se sada, u crnogorskoj svakodnevici naziva državom je kriminalna, tajkunska mreža koja kontroliše uniformisanu silu, a prostire svoj uticaj na 13812 kvadratnih kilometara. Stoga, bilo kakvo podgrijavanje kulta državnosti Crne Gore je besplatna reklama i podrška očvrslom aparthejdu. Srpski narod je pod surovim pritiskom okupacione vlasti, koja je svoj credo zapisala u aktu, popularno nazvanim Ustav. U njemu su ucrtani mehanizmi održavanja institucionalne represije nad srpskim narodom i njegovom kulturom.
U takvim uslovima, Srbi moraju tražiti djelotvorno rješenje izraženo u srazmjeri opasnosti za sopstveni opstanak. Neophodno je tražiti oslonac u snazi sistema prepoznatih, univerzalnih ljudskih prava i što prije internacionalizovati svoj status. Međutim, to je jedino moguće ukoliko naše obraćanje sagovornicima učinimo preciznim i razumljivim. Nemoguće je razumjeti zajednicu koja tvrdi da je dio konstitutivnog, većinskog naroda a pri tom tvrdi da su joj prava ugrožena od tog istog većinskog, konstituvnog naroda, odnosno jednog njegovog dijela.

Na drugoj strani, postoji potpuno zaokružen i u svim pravnim sistemima razumljiv korpus prava koji proizilazi iz statusa manjinskog naroda. Ne treba naglašavati koliko bi makar i djelimično ostvarenje tih prava bilo značajno. Kažem djelimično jer ne očekujem preveliki entuzijazam i pravičnost kod onih koji su obavezni da insistiraju na njihovoj doslednoj primjeni. Ipak, siguran sam da čak i šminkersko izbjegavanje utiska o duplim standardima, može donijeti osjetno poboljšanje statusa srpskog naroda u Crnoj Gori.
Zahtjev za pravima koja su obezbjeđena manjinskim narodima je racionalan i logičan. Opravdan je prirodnom potrebom opstanka. S obzirom na to da su svi istorijski standardi zbrisani iz života sadašnje Crne Gore, nameće se zahtjev drugačijim putem, neopterećen njihovom sad već arhivskom vrijednošću.

Medvjed i Orao

2007-10-22T16:40:00.000-07:00

Naslov je ezopovski, ali tema to u potpunosti zaslužuje.
Prije skoro tri godine sam u ime Akademske alternative održao konferenciju za štampu povodom tada aktuelnog zakona o državnim simbolima. Kao i sva novija legislativa u Crnoj Gori, predlog zakona o državnim simbolima je bio neutemeljen u istoriji, a izrazito revanšistički i suštinski suprostavljen funkciji koju bi nominalno trebao da ostvari. To je više ličilo na čin osvete, na prkos i trenutno zadovoljenje inače neutoljive mržnje, nego na ozbiljan pravni akt. Da bih približio dio te atmosfere, poslužiću se citatom objavljenim u dnevniku Vijesti:

SDP je bila predlagač Zakona o državnim simbolima 2003. po kojem je grb u obliku "zlatnog krunisanog dvoglavog orla, uzdignutih krila u poletu, sa skiptrom u desnoj i šarom u lijevoj kandži na crvenoj osnovi... Kruna iznad orlovskih glava i skiptar su zlatni sa krstom na vrhu. Šar je plavi sa zlatnim okovom i krstom".
Tada je u samoj SDP došlo do nesuglasica jer je dio rukovodstva stranke na čelu sa Rifatom Rastoderom i Džavidom Šabovićem insistirao da se na grbu ne ističu hrišćanski simboli. Napeta situacija, koja je zamalo rezultirala fizičkim obračunom, riješena je kada je šef SDP-a Ranko Krivokapić zaprijetio da će se povući iz vrha stranke ako takozvano "bošnjačko krilo" ne odustane od svojih zahtjeva. Nakon toga je zabilježeno da u kabinetu Rifata Rastodera u Skupštini stoji grb bez krstova.

Šta je tada pomirilo djelove zavađenog rukovodstva SDP-a? Sasvim sigurno ne časno pionirsko zaklinjanje Ranka Krivokapića da će napustiti kormilo stranke. Pomirilo ih je ono što ih svo vrijeme održava kao interesno i kvazipolitičko udruženje, a to je uvjerenje da time čine jak bol srpskom narodu i iskorijenjuju još jedno obilježje srpskog identiteta Crne Gore. Kao što sam već konstatovao u tekstu "Die Schwarzwald klinik", sve je to donosilo značajnu materijalnu korist.
Međutim, ono što me podstaklo na pisanje ovog teksta je u stvari izuzetan primjer dat u prethodnom citatu! Snažan i odgovoran čin nacionalnog i građanskog otpora koji je ispoljio gospodin Rifat Rastoder! Potpredsjednik SDP-a je shvatio da nastavljanje političkog i fizičkog obračuna unutar stranke može potpuno omesti ostvarenje strateških ciljeva njegovog naroda. I podržao je zakon koji je predviđao zadržavanje nekih od originalnih hrišćanskih simbola u obilježjima, jer je to smatrao manjim gubitkom od cilja stavljanja srpskog naroda u institucionalno zatočeništvo njegove Crne Gore.
Međutim, na drugoj strani daje odličan i inspirativan obrazac kako se suprostaviti zakonu koji narušava nacionalno i lično dostojanstvo pojedinca!
On je prosto skinuo krstove i učinio taj simbol sebi prihvatljivim! Kao što sam već naglasio, ovo je rječit i vrijedan primjer stava i odgovornosti. Ovo je simbol odbrane dostojanstva kao neotuđivog prava pojedinca i naroda kako to reče moj prijatelj Miro Vlahović.
Gospodine Rastoder, izražavam iskreno divljenje prema vrijednosti putokaza koji ste dali!

Vratiću se na 2004. godinu. Sjećamo se tadašnjeg argumenta da srpski jezik kojim govorimo nije potrebno mijenjati kako bi dobio nova, tipično "crnogorska" obilježja. Ideja je, da se iz nekog amorfnog skupa, izvuče ljudsko pravo po kojem je dozvoljeno dati određenoj kategoriji ili pojavi novo ime u skladu sa unutrašnjim duhovnim i intelektualnim stanjem pojedinca koji to pravo koristi. Upravo je to bio inkubator takozvanog crnogorskog jezika.
Naslanjajući se na to, tražio sam da se istom principu podvrgnu i neke druge kategorije. Prvenstveno one koje nemaju jednako snažno istorijsko utemeljenje kao srpski jezik. Naprimjer, ime Crna Gora. U skladu sa već istaknutim principom, Akademska alternativa je tražila i ohrabrivala građane da ime države u kojoj žive definišu u skladu sa ličnim osjećanjima.
Tako bi smo dobili pored multikulturalnog, multinacionalnog, multikonfesionalnog ... i multinomenklaturno bogatstvo prostora u kom živimo. Dakle, imamo listu
Crna Gora, Karadag, Montenegro, Zeta, Srbija kraj mora, Mali i Zi, Чepнoгopия, Brda, Hrvatska ... u kojoj se ispoljavaju razni afiniteti.

Priča o državnim simbolima se nastavlja. Ipak, sad kad je "kompromis" dobio svoje ljudsko obličje, čini se da će sve ići lakše. Pa i onaj dio u kojem orao u kandžama drži iritirajuće krstove, ne mora da bude takav. Mogao bi recimo da umjesto kandži bude jedna ili dvije šape medvjeda, pa neka u njih utisne šta ko želi. Svakako, treba voditi računa i šta medo želi. I on je zaštićem nekim pravima.

Simboli

2007-10-16T21:01:00.000-07:00

Često se pomognem literarnom figurom koja izvuče svoj smisao iz svijeta matematičke apstrakcije. Citirao sam izjavu predsjednika PZP-a tvrdeći da je ona apsolutna asimptota licemjerja. Ne, nemam obavezu, ne želim, ne osjećam potrebu da ovo ublažim. Ne dolaze u obzir eufemističke, praznoslovne maske.Nemam namjeru da je mijenjam, iako znam da svaka, pa i ova tvrdoglavost sužava mogućnost izbora. U međuvremenu se pojavila nova izjava koja izbaca asimptotu iz svog ležišta. Još jednom pomjera standarde i sad postaje nejasno kako riječima izraziti moralnu skalu sistema koji ove izjave određuju. Priznajem da pomalo sebično koristim staze ove priče kojoj znam kraj.

Ovog puta ću radije postaviti pitanje nego tvrdnju. Da li je sledeća izjava kraj? Da li je ona simbol? Ako jeste, molim vas da odgovorite i čega.
"... ako je nekome važnije da je Srbin, nego da ima posao, sigurnu budućnost i evropsku perspektivu, on će vjerovatno naći drugu političku partiju."
Iako sam mislio da će matematika sa ovim teško izaći na kraj, mogu da ponudim barem skicu rješenja. Ova izjava, koja nagriza postulate teorije relativiteta, zaslužuje mnogo više od lokalne političke hronike. Kada u matematici objekat ne zadovoljava zakone nekog sistema, a suštinski utiče na isti, onda mu damo novo ime i postavimo ga u ulogu graničnika. Upravo to ću uraditi sa prethodnom izjavom. Daću joj ime. Nadimci nisu dozvoljeni, jer je stvar isuviše ozbiljna. Ovo je medinfekcija-0. Da ne bi pogriješili u kategorizaciji, morate znate da je nula u tom moralnom sistemu najveći broj, a ništa najveća vrijednost.
Ostalo i ostale znate ...

Hipokrizični surfing PZP-a

2007-10-10T19:07:00.000-07:00

Bilo je jasno, a sad još i više da Srbi u Crnoj Gori moraju stvarati resurse i razvijati mehanizme sopstvene zaštite od surovosti okupacionih vlasti. U prethodno objavljenom tekstu, rekao sam da je Crna Gora zemlja bez budućnosti. Trojanska arhi podlost koju je demonstrirao PZP prilikom donošenja ustava učvršćuje takav stav. I na kraju nam vrijeđaju inteligenciju tvrdeći da su izdejstvovali nešto što navodno vlast na početku "pregovaračkog procesa" nije htjela nipošto prihvatiti. Naprimjer obećanje izbora čitavih par mjeseci prije redovnog zakonskog roka? Pa onda neočekivano, potpuno osvježavajuće pojavljivanje srpskog jezika u nizu nabrojanih "južnoslovenskih" jezika! I još neosviješćeni od siline pregovaračkog uspjeha, saznajemo da su Srbi ušli, baš pod tim imenom, u VIP listu naroda koji žive u Crnoj Gori!
Fanfare, počasna garda, uzdignute sablje, vatromet ... Nažalost, ponestaje mašte.
Pročitao sam izjave date nakon rukovanja. Uglavnom, sve je u okviru suvog i tipičnog, mašiniziranog slaganja rečenica koje se lako zaboravljaju. Međutim, postoji izuzetak. Uvjeren sam da je sledeća izjava u stvari asimptota hipokrizičnosti. Nedostižno se materijalizovalo. Ona ne teži ka, ona jeste limit.
"Lično sam imao posebnu odgovornost u završnim pregovorima jer sam pored programskih stavova PZP-a morao da zastupam i stavove kolega iz opozicionih stranaka koji nisu prisustvovali razogovorima."

Iskreno se nadam da će jedan broj Srba, koji su u želji za trećim putem, došli do PZP-a kao svog političkog izbora, sad imati dovoljno argumenata da ovu partiju ideološki svrstaju u red kom ona zapravo pripada od samog početka. Obratite pažnju na tekst dnevnika Vijesti u kojem epski, deseterački opisuju borbu Nebojše Medojevića i Ranka Krivokapića preko pregovaračkog stola. Na vama je da pokupite ovaj jeftino upakovani, instant zaključak da se radi o snažnoj ideološkoj, moralnoj razlici. I da donesete odluku! Nećete valjda odabrati lošije kad već morate nešto.

Nego, ne gubimo vrijeme. To što CG dobija neki ustav, samohrabreci se u doživljaju nesigurne, karikaturalne drzavnosti, nas ne treba da uzbuđuje. Akti okupacione vlasti, srpski narod u CG ne obavezuju! Kao i svaka okupaciona vlast, oni teže da stvore potpun sistem sopstvene sigurnosti i obezbjeđenja okupacionog trajanja.
Mi imamo svoj plan. Ne osvrćimo se na njihove zakone, ustave, ausvajse i ostale tričarije ...
Kao i svaku okupaciju, njih ce srušiti nasa upornost, svijest o slobodi, dovitljivost da se odupremo sistemskom pokušaju zatiranja.

Čija je ovo poezija?

2007-10-06T11:48:00.000-07:00

"Voimja Ivana gospodara i sina mu Đurđa
Ovo olovo morem brodi i dospje u kapu moju
Da Srblji grešni iz Zete ne čate tuđa
Slova i tuđu pjesmu u jedan glas poju ..."

"Ova Zemlja je i meki jastuk peska
Gde su se rađali samo Miloši i Prijezde ..."

"Leže li ovdje Rimljani, Iliri il Srblji,
Ko tesa ovaj kamen na groblju kraj rijeke?"

"Rijeko Marice,
ženo s najviše muževa,
Podavi ih obučene u pancire.
I oblake.
Zbog tebe naša djevojka
Nad vodama i danas tužno pjeva.
Od tebe znamo da je voda
najveće groblje za junake".

"I po dva cara
I po sto vojvoda
ostavljasmo bojištem.
Od Careva Laza do Mišara
Groba Kulin-kapetana
Davasmo otsječene glave gavranima
Da zbog nas lete,
Da utješe gdje je Ljuba
Ostala zauvijek sama.
Da pred kućom ocrne majku"

"Naše su vladarke
Za ljubav zemlje prodavale i pile.
Samo smo Milicu imali,
Da nam pridrži krunu
I nosi burmu.
žene su nam prestole
Na koljena za noć lomile.
ženili smo se ludo
I za caricu imali kurvu
...
Zbog vas sam ja ovakav."

Коначно математика

2007-09-21T09:29:00.000-07:00

Стари текстови увијек чувају отисак душе и ума на подлози времена у ком су писани. Проналазимо изгубљена, а вриједна осјећања, наивност, већ напуштене погледе на свијет, неостварене планове, занимљиве закључке ... Тај сусрет новог и старог Ја обично ври од конфликта. Ако се слажу, онда је за њих историја већ досегла крај и та се грана интелектуалног постојања већ осушила.

Овај стари текст, настао прије пет година, писан је са намјером да на лаган, анегдотски начин опише црногорски "подтрпезни живот". То је, као што је у тексту и поменуто, једини простор у Црној Гори у коме дјелују сурове законитости слободног тржишта. Врло занимљив екосистемски диверзитет. Мноштво неистражених врста, ендемичних, мутираних, реинкарнираних, укрштених ... Сусрет физичког и метафизичког, природног и неприродног.

Углавном, немојте се замарати његовим читањем. Већи дио знате и текст се завршава тамо гдје одустанете. Крај је и уколико нема више, али сам сигуран да то нећете себи дозволити. Текст је овдје само зато што је пуком случајношћу недавно пронађен.

ТЕОРЕМА О ВЈЕЧНОЈ ВЛАСТИ

У Црној Гори живи човјек који зна своје поријекло. Не можете га ухватити у несигурности, односно у незнању. Најлакше је без свједока, без историјских извора, јер онда све зависи од њега. А ту је ненадмашан! Уз мало карактеристичне хиперболе, десетерачких епитета, богатих и маштовитих литерарних украса увијек се докопа каквог угледног историјског мјеста и значења. Тако се рађају потомци војвода, сердара, капетана, четовођа, перјаника, богатих домаћина ... добрих људи који су задужили потомство. Међутим, чим се извири ван непосредног породичног стабла, затрпани смо примјерима клеветника, лажова, сурове хајдучије, превјерника, лицемјера, братоубица, оцеубица, сјецикеса, потказивача по увјерењу, а без користи и свих оних који на недвосмислен начин говоре о историји црногорског бешчашћа односно, колоквијално речено, несојлука.

Дакле, формула је више него једноставна и углавном је сви знају. Већина је и користи као опште добро.

Ова прича је мало одступање од претходног концепта. Говори о неком са ким смо одрасли, можда дијелимо исте гене и на кога личимо. То је човјек чији профил доминира у црногорској статистичој расподјели. Без амбиција да се бавим дубоком психоанализом, биљежио сам само оно што је било на површини, очигледно и упадљиво.

На почетку деведесетих, цијенећи побједничку снагу масе која се окупљала на трговима, H. P. је одлучио да се придружи. Виђен је на митинзима косовских Срба како у трансу понавља кључне ријечи националне историје и имена више "перспективних" комуниста. Полицајци су обезбјеђивали скуп по дужности, а душа им је била огријана жаром "цијелог народа". Они, који се нијесу одазвали том историјском часу, спаљени су на ломачи ватреног историјског сентимента и клетви црногорског укопничког талента. Наш јунак је и сам узвикнуо три-четири пароле, десетак псовки и отприлике толико разметљивих пријетњи. На црногорској политичкој бини, стидљиво су, иза педесетогодишње завјесе, провиривале прве опозиционе партије. Неки су похитали да им се придруже, али је наш опрезни H. P. сачекао прву провјеру њихове снаге, градећи лако раскидиве везе са свим странама. Гласао је по интуицији и није се преварио. Добили су "његови", па је по први пут осјетио сласт "побједничке" ноћи. Гледајући у спуштене ролетне преко пута, почео је да замишља како се туга прелива на лицима добрих комшија. Тај доживљај је неисказива и непоновљива срећа човјека који јутарњим осмјехом урезује патњу у срцима побјеђених. Иако је сам без велике улоге, готово потиснут и одбачен, он коначно налази вентил за све своје утамничене амбиције. Уживајући у тренутној надмоћи, он гори жаром неке неке измаштане историјске борбе, кличући својој храбрости и "свијетлом оружју". Машући заставицом, као алај-барјаком, он пркосно стоји на прозору са ког се виде "поворке побијеђених" како погнуте главе одлазе на спавање. Замишљајући како их лижу "ужаса пламови", док слушају посљедње изборне извјештаје, схвата да то себи не смије дозволити. Никад и нипошто!

Док се блажено осмијехивао пред галеријом својих тријумфалних поза, облаке су искидали рафали, а ваздух се накупио барутног дима. Почео је рат. Изазван да докаже и потврди достојност славом овјенчаног презимена, Н. Р. облачи униформу и креће да својим непоновљибим јуначким дјелом "умири" помамне дубровачке фештађуне. Размеће се гласом, пријетњама и жељама. Оскудијева у новцу, муницији и првој линији фронта. У тешким тренуцима он наглас, даром глумца-аматера прича како осјећа сјене знатижељних предака који се гурају да виде потомке и њихову смјелост. Ипак, Н. Р. није издржао искушење свог дубљег схватања рата, па је то платио цијеном познатих фотографија на којима се види како хитро износи пршуте и ознојен трпа веш-машину у камионет. Ово је несумњиво угушило инспирацију неком новом српском романтику да запјева: " Црногорче, огњу живи ...". Тако је, готово заувијек, раскинута веза између садашњих житеља Црне Горе и Црногораца као морално узвишених чувара српске слободе, опјеваног чојства и јунаштва. Крај ове епопеје је дошао касније него што се очекивало, јер је мир, схвативши да се рат води само због њега, уображено парадирао небом идеја. Тек када су у "Побједи" престали високопарно чезнути за њим, мир је дошао на класичан начин, као и сваки пут раније, чим су се цијеви охладиле. Међутим, остао је став јавног мнења да је рат у ствари био израз колективне племенитости. Наш јунак је, не издвајајући се, дијелио исто мишљење. У наредним годинама, које су појели низови нула на новчаницама и у друштву, H. P. је генетски развијен рефлекс сјече сабљом замијенио махањем девизама испред очију скрушених пролазника. Полицајци су, наравно, обезбјеђивали поштовање закона, а понека новчаница се откотрљала у џепове трошних униформи. У политици су "његови" неприкосновено држали све кључеве моћи, градећи систем по узору на добро организоване сицилијанске кланове, а све штитећи се славном историјом и "хиљадугодишњим" државним трајањем. Међутим, "немогуће" почиње да се провлачи кроз испуцале рубове реалности. Страх и паника! Појављују се први знаци апокалипсе. Два љута јахача, до јуче у братском загрљају, на крвавом партијском разбојишту укрстише бритке интересе. Мајка свих политичких битака је ненадно почела! Пошто је Homo magister за свој "оклоп" изабрао џемпер, срећне "токе" из кумовских дана, Homo cultellus се, због разлике а и по наговору тада локалних криминалаца, обукао по посљедњој миланској моди. Док је Homo magister, углавном, рачунао на руралну, сиромашну и у свему тврду Црну Гору, Homo cultellus је имиџом привлачио скоројевићки, малограђански и помодарски Монтенегро. Залуд су "жељезарци" хљебом и сољу мирили два ока у глави. Морало се на изборе. H. P. је и овог пута гласао по интуицији и не би погријешио да Homo cultellus није "брже" и "другачије" бројао гласове. Док се Homo magister држао старог принципа један листић-један глас, Homo cultellus се послужио техником црногорске статистичке школе која бројке доживљава као носиоце наде за неко љепше вријеме. Тако је Homo cultellus, као персонификација свијетле будућности, "освојио" онолики број гласова који је потребан за побједу, односно за бољи живот усправних, а по земљи ходајућих грађана. Ипак, само је за тренутак провалио очај у вене нашег јунака. У паничном, патолошком страху од оног заједљивог: "Јеси ли се наспавао, комшо?", он подиже ролетне, испаљује рафал из трофејне пушке и пјева: " Ој свијетла мајска зоро, предсједниче од три метра скоро!". Тако је коперниковским обртом у себи, H. P. још једном побиједио. Ујутру је ухвативши кодове нове политичке реторике, весело склапао реченице које су говориле о достојанственој, усправној, својој, храброј и модерној Црној Гори. Полицајци су тада, без страсти прихватили нову реалност, а ускоро и нове униформе.

Дошле су године материјалне биједе. Ипак, H. P. је, захваљујући оданости, повремено успијевао прићи руци "осјећајне" власти, која би га увијек родитељски помазила и даровала "колико је могла". Тешко сричући, напокон је научио кичмену именицу нове политичке оријентације, хиљаду пута ломљени "индепендентизам", док је за одговарајући атрибут изгубио сваку наду. Када је требало другима представити нови политички угао, онда се користио чаробном синтагмом "еволуирање ставова". Популарни "Календар" му је постао прва историјска читанка из којег је схватио сву историјску злобу хемегон ..., хименег..., хигемен..., ма није битно, Србије према овом каменом пријестолу свих људских врлина, које је и сам оличавао. Извинио се и згрозио над свим недјелима које су црногорски резервисти, под командом Слободана Милошевића, учинили народу дубровачке регије. Пршуте су иначе одмах поједене, а машина је на селу и не ради. У том периоду, полицајци су примали боље плате од професора Универзитета, па су раздрагано пјевушили "Краљ Никола на умору..." и "Разбоље се зорна Зорка ...".

Непредвидиви политички вјетрови су ускоро донијели мирис нове реалности у виду државне заједнице, која је схваћена као "најбоље могуће рјешење у датим околностима". Уморан од трагања за одговарајућим реченицама којима се објашњава настала преорјентација, он се крајњим напорима одржава у будном односно радном стању. Тешко прати контуре те замршене политичке скице, али се тјеши што ни осталим није све јасно. Полицајци, коначно, ништа не капирају. Ко је, заправо, наш јунак?

Homo Poltronicus Montenegrina је припадник врсте која исцрпљује сву своју машту да покаже како је најбољи и најоданији поданик "праведне" власти. Беспоштедна и веома креативна конкуренција га држе у сталној стваралачкој напетости. Он је заправо једини израз дјеловања слободног тржишта у Црној Гори. У патолошком страху да ће изгубити све што је уграбио у магли и мочвари протеклих година, он мора бити бржи, смјелији и вјештији од свог конкурента. Не обазире се на саркастичне коментаре јер он има мисију. Он је први до господара, свједок и бранитељ његове снаге, поштења и памети.

У Црној Гори се на свакој позицији државног или друштвеног живота концентрише несразмјерно велики значај. Тај коруптивни басен се пуни у систему власти која, прије свега, води рачуна о свом опстајању. Свака промјена у смислу одузимања неприпадајућих овлашћења би довела до потреса који би лако разбацао маске топло ушушканог режима. Кад се саберу сви који чине власт на различитим нивоима, они који су пронашли интерес у постојећем систему и бројна популација Homo poltronicus montenegrina, тих источника потпуне оданости, ето малој Црној Гори теореме о вјечној власти.

Да је све дубоко укоријењено, показује и сљедећа анегдота из скупштинског живота Краљевине Црне Горе:

" Мујо Влаховић, упућује питање на министра унутрашњих дјела:

Молим господина милистора, да ми одговори: шта би било са оним народњим послаником, који би се, не дај Боже, преварио, па не би гласа за, него против? Ово треба да се зна, пошто има људи великије брзаца, па се лако могу оклизат у погрешку синтуације гласања!...

Марко Ђукановић, министар унутрашњих дјела, одговара:

За и против су два пулитична непријатеља. Ако би, рецимо, Мујо сваки дан гласа против, а тако и остали посланици, онда би влада морала паст, и то би Господару било криво; а ако би се гласало за, то би било тачно по Уставу, и Господар би вазда био рахат.

Петар Рамовић:

Ја сам до данас вазда гласа за, па мислим тако ћерат још неко доба! ... Мене се чини да је ово за крупна ријеч, и да њу није лако разумјет ... нити се са њом шалит!

Ђуро Дрецун:

До данас се, хвала Богу и Св. Петру, још није нашло посланика у ову Скупштину, који је гласа против, па се у јакога Бога надамо да тога неће бит ни у будуће! "

Ђуру су се, изгледа, наде обистиниле.

Hillarycare

2007-09-10T19:18:00.000-07:00

U poslednjem filmu Majkla Mura, sugestivno-simboličnog naziva Sicko, data je u obliku dokumentarne zbirke potresnih intervjua prilično sumorna, zabrinjavajuća slika stanja zdravstvene zaštite u Sjedinjenim državama. Već prvi podatak dat u filmu da u zemlji sa trista miliona stanovnika živi pedeset miliona ljudi bez osnovne zdravstvene zaštite djeluje šokantno. Tu već i 'odmjereni' sliježu ramenima, jer to nije utisak, vještina rediteljskog navođenja, nestišljiva pristrasnost ... To je prosto podatak, činjenica visokog napona! Porodične i pojedinačne tragedije ljudi koje je reditelj odabrao spiraju slojeve bezbrižnosti, tupe i deklarativne humanosti, dosade i svakodnevice. U sazvježđu neizdiferenciranih pitanja koja se množe na osovini osnovnih i najtežih pitanja kojima se čovječanstvo bavi hiljadama godina, rađa se osjećaj beznadežnosti. Oni kojima temperament povremeno zamagli racionalnu vizuru svijeta, doživljavaju jak revolucionarni šok, potrebu da takav svijet istresu, izbace talog iz njegove memljive i hladne utrobe ...

Tema zdravstvene zaštite u Sjedinjenim državama je već decenijama jedno od osnovnih načelnih pitanja svake predsjedničke kampanje. Svaki kandidat ima težak zadatak kako izmjeriti kvantum političke moći glasača kojima je pitanje zdravstvene zaštite na vrhu prioriteta u odnosu na združene snage farmaceutske industrije, osiguravajućih kompanija, bolnica, esnafskih medicinskih udruženja ... Iako se na prvi pogled, a posebno u svjetlu iznesenog podatka o pedeset miliona (glasača) bez osnovne zdravstvene zaštite, čini da ova dijaboličko-politička mjerenja ne stvaraju jasnu prednost ni jednoj strani, iskustvo pokazanog odnosa svih predsjedničkih kandidata govori sasvim drugačije. Jedan od najupečatljivijih primjera je Hilari Klinton, kandidat sa najviše šansi da dobije predsjedničku nominaciju Demokratske stranke na predsjedničkim izborima 2008 godine.
Naime, 1993 godine Hilari je imenovana od strane svog supruga za vođu tima koji je trebao da donese radikalne reforme zdravstvene zaštite u USA. Ambiciozni plan je predviđao obavezu poslodavaca obezbjeđenja osiguranja zaposlenim kroz asocijaciju sa mrežom specifično organizovanih osiguravajućih društava, takozvanih HMO organizacija. I pored nadmoćne demokratske većine u Senatu, predlog Hilari Klinton je doživio potpuni debakl. Ni naknadna 'umivanja' plana, koja su izvršena u sadejstvu sa liderom demokratske većine u kojima se predviđala primjena najvažnijih elemenata plana sa početkom u 2002 godini, nije promijenio odnos parlamenta, prilično jedinstvenog u odbijanju plana. Sve važnije medijske kuće su kritikovale plan, pežorativno označen kao Hillarycare, kao birokratski, trom i ograničavajući u smislu individualnog izbora. Takođe, polemika je iznenađujuće dobila težište u pitanju da li kriza zdravstvene zaštite u USA zbilja postoji? U kontekstu objavljenog izvještaja na
http://www.cbpp.org/8-28-07health.htm gdje se između ostalog navodi da je preko 8 miliona djece bez ikakve zaštite kao i oko 6 miliona u starijoj životnoj dobi, postavljeno pitanje zbilja postaje uvreda zdravog razuma.

Da li postoje naznake da će ovi predsjednički izbori donijeti ikakvu promjenu? Ako je suditi po novom političkom pravcu kojim se kreće Hilari Klinton, čitava priča dobija svoj stereotipni epilog o nemogućnosti promjene sistema. O nedostižnosti humanih ciljeva suprostavljenih interesu novca, velikih multinacionalnih kompanija, zaštićenih i svemošnih graditelja političke i društvene stvarnosti ...
Naime, u dosadašnjem toku predsjedničke kampanje, Hilari Klinton je druga na listi po veličini primljenih donacija od gigantskih farmaceutskih kuća, osigurajavućih kompanija, bolnica, ljekara ... Ukupne donacije, prema izvorima Njujork Tajmsa su u 2005-2006 dostigle $854,462, a više od ovog je primio samo senator iz Pensilvanije Rik Santorum sa sumom od $977,354. Naravno, ovo nipošto ne smijete stavljati u referentni sistem crnogorskog referendumskog donatorskog ludila u kojem su naprimjer združene Željeznice Crne Gore i Vodovod dostizali i veće sume. U suprotnom, doživjećete kolaps svih predstava o odnosu veličina, a to donosi ozbiljne životne probleme.
Kao posledica ovog plišanog pomirenja između Hilari i njenih nekadašnjih oponenata, ona izjavljuje da je 'platila cijenu svojoj naivnosti i da sada bolje razumije kako funkcioniše sistem'. Da li smo mi razumjeli? Naravno, ali nažalost nismo ništa novo naučili. Sapienti sat!

Ništa novo ni na zapadu ni u Crnoj Gori.

2007-08-31T15:49:00.000-07:00

Počeo je novi semestar, iako sve podsjeća na onaj prethodni, stari. Statistika je postala okrutna, zastrašujuća vladarka koja bičuje i kroti maštanje, slobodnu volju, iščekivanja ... Tako se i u ovoj (novoj) grupi studenata pronalaze već viđeni karakteri, rutinski zapleti i problemi. Očekivano, već razvrstano, ispitano, doživljeno ...
Već se javio student koji smatra da ponuđena literatura nije adekvatna. Znam da objašnjenje koje nudi nije ništa drugo nego alibi za loš rezultat prvog testa, ali slušam i podižem obrve na najkrupnije riječi. To je odlična poruka da pažljivo slušate besjednika.
Čini mi se da nazirem i ko bi mogao biti novi 'sindikalni' lider. To je onaj koji se brine odnosom pređenog gradiva i mentalnog opterećenja studenata. I to je jedini razlomak kojim se bavi(o) u životu. Naravno, dvije ili tri ustrpetale, brzotrepćujuće i osunčane šarmerke se uniformno raspoređuju u učionici, ne primjećujući jedna drugu. Jedna od njih svaku rečenicu završava uskličnikom i neonski bijelim osmijehom.
Oni najbolji će ostati istrajni u svojoj nenametljivosti. Analitični i pažljivi, oni su ti koji me održavaju budnim i samokritičnim.
Uopšteno, američki studenti imaju neuporedivo niži prag tolerancije prema predavačkoj nekompetenciji od naših. Nerijetko, oni protestuju na času, a i poslije njega zbog nezadovoljavajućeg kvaliteta nastave. Ta vrsta odgovornosti prema vremenu i novcu koji ulažu u svoje obrazovanje nije još uvijek prirodno izrasla na našim univerzitetima. Ako se i zabilježi sličan događaj kod nas, to je češće egzibicionizam nego refleks podstaknut stvarnim nezadovoljstvom. Nedavno je, u punoj sali, studentkinja osnovnih studija matematike ljubazno zamolila svog predavača da sledeći put dođe pripremljen na predavanje. To je i u mojoj percepciji bio nesvakidašnji događaj, dočim to tako nije izgledalo ostalim studentima koji su sa odabravanjem podržali koleginicu.
Između ostalog, i zbog toga, američki univerziteti jesu najbolji na svijetu. Naravno, neizostavna je uloga novca. Nedavno je univerzitet na kom radim dobio privatnu donaciju od petnaest miliona dolara za izgradnju novog biomedicinskog centra. Sa tolikom sumom, obezbjeđenom od neke međunarodne finansijske institucije, crnogorski režimski mediji, na čelu sa takozvanim javnim servisom bi ispunili dane i mjesece svog programa, prevrćući nebo i zemlju da se dojavi onom ko nije čuo.
Obezbjeđenom donacijom će sigurno biti izgrađeno to što je planirano. Univerzitet i društvo će ostvariti provjerljivu, očiglednu korist.

U crnogorskom simulakrumu bi ruka koja ima i povremeno daje, još jednom natrunila ruku koja 'ponosno' prima i eto slavlja, vatrometa ... nasmijanih, udvorničkih lica, frenetičnog navijanja hora studenata i penzionera ... zastrašujuća slika moralne bijede koja neizostavno određuje materijalni status cjelokupnog društva.
Ništa novo. Očekivano, doživljeno, preboljeno ...

Dukljanski provizorijum i standardi ludila

2007-08-22T08:15:00.000-07:00

Božo Nikolić, poslanik HGI, je u tipičnom zanosu nezabilježenog, specifičnog ludila koje je inače iznjedrilo dukljanski provizorijum sa zastavom na Ist Riveru, izjavio:
"da je problem što neki Srbi u Crnoj Gori ne traže duple pasoše radi civilizacijskih vrijednosti, nego očigledno radi rušenja Crne Gore".

Miško Vuković sad kipti od dječačke zavisti, tražeći u svom psihijatrijskom dosijeu krik(iskaz) makar sličan ovom. Ne moze ga naći, a svi bi isprva povjerovali da to Miško sigurno ima u glavi.
Međutim, nije u prethodnoj izjavi dominantna glupost kojoj je Miško bez sumnje najvičniji, već je ovdje demonstrirana tehnika pomjeranja standarda. A tome, Miško još uvijek nije nosio štafetu. Pomjeranje standarda fašističkog nasilja nad Srbima u dukljanskom logoru je instant ideološko ljepilo za koaliciju tajkuna-kriminalaca, beskičmenjaka, sitnih švercera, ludaka, konvertita, naježenih srbomrzaca ... Suština je u stalnoj preradi ekstremizma u oblik normalnog, očekivanog ponašanja. Tako se širi spektar mogućeg, dostiže novi prag dozvoljenog. Naročito je karakteristična tehnika upotrebe "tolerantne" retorike u isticanju ekstremističkih zahtjeva. Jezikom primjera, to znači da će se ubistvo na električnoj stolici prihvatiti kao znatno humaniji oblik izvršenja smrtne kazne, od prethodno predložene egzekucije giljotinom.

Poslanik HGI je ovog puta po svemu sudeći ciljao najosjetljivije tačke budućeg Ustava. Ustavopisac, dolazeći ispod iste ideološke cerade kao gospodin Nikolić, imaće lak posao osvajanja simpatija "tolerantne" političke publike. Treba samo da kaže da je izjava poslanika HGI-a data pod dejstvom "jakih emocija". Ako zatim kaže da crnogorski Srbi nemaju pravo na dvojno državljanstvo zato što bi to "narušilo interese Crne Gore", to u referentnom sistemu prethodne izjave zvuči odmjereno, racionalno i gotovo humano. I takvoj izjavi će prosječan građanin prići spuštenog garda, sa puno obzira, pa čak i dileme. Tako se prag dozvoljenog pomjera za mjeru postavljenog cilja. Tako se brutalnost i surovi fašistički poklič uvodi u indeks politički produktivnog ponašanja i govora, jer se krajnji ciljevi svejedno ostvaruju, uz naizgled blažu retoriku. Nisu potrebne zagrade, zvjezdice, putokazi da bi se jasno ukazalo da je ova vrsta odnosa i govora primjenjiva isključivo nad Srbima. Takvi, u crnogorskoj zbilji nepotrebni detalji, bi možda i potvrdili nečije lake sumnje, a druge bi preciznost samo zbunila.

Ne tvrdim da je ovakav pristup plod planskog građenja političke strukture dukljanskog provizorijuma. To se dešava spontano, po pozivu važnosti određenog dešavanja. Najeminentniji predstavnici crnogorskog fašističkog ludila igraju po osjećaju, vuku na svoju stranu kad osjete da ekipa gubi ritam, odnosno kad igra ispod nivoa očekivane mržnje. To je trenutak za Nikolića, Krivokapića, Brkovića, Darmanovića ...
Tek nakon njih, Filip Vujanović, oličenje crnogorske muške otresitosti, pojavi se sa kakvim praznoslovnim i drvenastim pismom, a Marović sa uzdahom plemenite patnje i naočarima za intelektualnu dekoraciju kaže po jednu tautologiju za svaki horoskopski znak. I kaže:
"Crna Gora je Crna Gora, ništa više i ništa manje, a Srbi ne bi mogli sticati dva pasoša, jer bi to bilo više, a to znači da bi neko imao manje, a čim imate manje, a ne više, onda je u vašim očima ono više mnogo više, a ono manje mnogo manje, a otkud u državi koja je jedna država da ..."
Mislim, stvarno je pametan! I tacno je da je A jednako A, ali mi nije potpuno jasan onaj dio oko Srba, iako ga ne bih ni za živu glavu pitao za dodatno objašnjenje.

Zašto je ova igra toliko jednostavna? Zašto je primitivna, sirova i glupa manipulacija sve čime se služi režim u takozvanoj državi? Izbori se dobijaju na taj način, tako se pobjeđuje u sportu, takva je muzička scena, takav je život Univerziteta ...

Postoji sasvim dobro objašnjenje. Zato što je toliko dovoljno. Više se ne traži, a manje nije moguće. Crna Gora je Crna Gora, kako kaže preprazni Marović.

Nedjelja, isprana na juznjackoj melanholiji

2007-08-19T12:43:00.000-07:00

U trazenju literarnog mjesta za misli svojih prijatelja, provirih i evo nakratko ostadoh u ovom prostoru koji ne diskriminise dane po svojoj zivotnoj vrijednosti, temperaturi, slikama, ljepoti, duhu ... Prosto, disciplinovano proguta sve sto mu se postavi, pa ce i nekako ovo lijeno i neinspirativno pisanje, sa puno zareza, a premalo sadrzaja.
Ipak, znam da i to nekad zasija snagom uspomene, pa ga zato i cuvam.

Ovaj svijet pociva na obecanju da cemo nekad biti bolji i da cemo stvoriti ono sto nismo uspjeli do sada. Valjda ce biti tako i sa ovim pisanjem. I sa zivotom uopste.